После Брионског пленума Александар Ранковић се дефинитивно повукао из јавног живота. Живећи далеко од некадашњих другова у својој вили у Дубровнику, посветио се својим "дневничким забелешкама", које су после његове смрти биле објављене. Због лошег здравственог стања Ранковићу је препоручен опоравак на мору. У ноћи између 19 и 20. августа 1983. године, Ранковићу је нагло позлило. Налазио се на хотелској тераси када је имао нови срчани удар. Када је доктор стигао после поноћи, констатовао је тренутну смрт. Када се дочуло за Лекину смрт, мноштво народа је почео да се окупља око његове родне куће у Дражевцима. Првобитно је било планирано да се сахрана обави на овом месту по преносу ковчега из Дубровника у Београд. Томе се енергично супроставио генарал Сретен Костић и рекао је да је Ранковићу место у "Алеји великана" на Новом гробљу у Београду. На сахрани Александра Ранковића спонтано је присуствовало око 100.000 људи, што говори о његовом угледу и популарности.